Prvi čin

Pođi, idi vidi – velik’ je svet – vrati se, pa i tu oko tebe shvatićeš, uvek isto izgleda. Probaš da joj promeniš ime, da joj promeniš lični opis, da se sakriješ od nje, da pobegneš, al’ ona kao da te opet nađe. Pa nije ona bilo ko. Jedna jedina, nepogrešiva, ona je ta koja tebe menja i ne dopušta mnogo da se vrda. Velika, jaka, vuče svoju stranu i nekako uvek nadjača. Ljubav!

Ljubazna je, nije da nije, a njena toplina i gostoprimstvo iskreno, pa prija. Osvaja i ne pita da li si spreman. Vodi direktno ka cilju, ona zna kuda. Uhvati te čvrsto za ruku i povede svojim putem, a ti samo treba da joj veruješ. Čudesna je ona i čudnovate puteve zna, pa ćeš često govoriti usput: Ne mogu da verujem! Al’ bolje bi ti bilo! I, svakako bi bilo bolje da se ne otimaš jer, i kad misliš da znaš put lako se zaluta. Al’ o tome ćemo kasnije.